7 svetskih
čuda
1. Artemidin hram — 550. pne. u Efesu, Turska.
2. Velike piramide — u Gizi u Egiptu
3. Viseći vrtovi iz Vavilona — napravio ih je Nebukodonosor II, oko 8. veka pne.
4. Kolos sa Rodosa — statua Heliosa, iz 292. pne. – 280. pne.
5. Mauzolej iz Halikarnasa — u današnjem Bodrumu, Turska.
6. Statua Zevsa u Olimpiji — oko 457. pne.
7. Faros u Aleksandriji — svetionik napravljen 270. pne. na ostrvu Faros blizu
Aleksandrije.
Artemidin
hram
Hram u starogrčkom gradu Efesu, u
Maloj Aziji (danas Turska), podignut je u slavu Artemide
- grčke boginje lova, divljine i plodnosti. Danas se od hrama
mogu videti samo ostaci temelja i mesto na kojem se ovaj
hram nekada nalazio - nedaleko od turskog grada Selčuka i
na oko 50 km od grada Izmira. Iako temelj hrama potiče još
iz 7. veka p.n.e, građevina je konstruisana i podignuta 550.
godine p.n.e. Novac za izgradnju velelepnog mermernog hrama
izdvojio je lidijski kralj Krosos, a hram je osmislio i projektovao
grčki arhitekta Herosifron. Hram je bio ukrašen bronzanim
statuama koje su izvajali najumešniji umetnici tog doba:
Fidija, Polikleit, Kresilas i Fradmon.
Hram je služio kao religijsko zdanje, ali i kao tržnica. Godinama su hram posećivali
trgovci, turisti, umetnici i kraljevi koji su odavali počast
boginji zaveštajući deo svoje zarade hramu. Nedavnim arheološkim
iskopavanjima na ovoj lokaciji otkriveni su darovi koje su
hodočasnici koji su dolazili čak iz Persije i Indije posvetili
Artemidi - naušnice, narukvice i ogrlice od zlata, statue
Artemide izvajane od zlata i slonovače i drugi artefakti
izuzetne vrednosti i lepote.
U noći 21. jula 356. godine p.n.e,
čovek po imenu Herostratus je, u nameri da se proslavi i
da njegovo ime ovekoveči istorija, zapalio hram koji je sagoreo
do temelja. Te iste noći rođen je i Aleksandar Veliki (Makedonski).
Poznati istoričar tog doba Plutarh zapazio je neobičnu slučajnost
i zabeležio da "u toj noći boginja nije obitavala u svom hramu, jer je prisustvovala rođenju
budućeg velikog vojskovođe, te nije mogla da spasi svoj hram
od uništenja." Tokom naredne dve decenije, hram je obnovljen, u čemu je značajno pomogao sam
Aleksandar Makedonski koji je u to doba već bio osvojio i
pokorio celu Malu Aziju.
Kada je apostol Pavle u prvom veku
nove ere posetio Efes u nameri da propoveda hrišćanstvo,
suočio se sa snažnim kultom boginje Artemide rasprostranjenim
u narodu koji nije želeo da ga se odrekne. Kada su Goti 262.
godine n.e. ponovo razrušili hram, Efežani su se zavetovali
da će ga ponovo obnoviti. Ipak, do 4. veka n.e. većina Efežana
je prihvatilo hrišćanstvo i hram je izgubio svoj religijski
značaj. Poslednje poglavlje istorije vezano za ovaj hram
odigralo se 401. godine n.e. kada ga je srušio Sveti Jovan
Hrizostom. Kasnije je Efes napušten, a arheološka iskopavanja
ove lokacije započela su tek krajem 19. veka. Iskopavanjima
su otkriveni temelji hrama i put koji je vodio do ove lokacije
koja je danas polumočvarni predeo, s obzirom da je nekada
na tom mestu bilo more i značajna luka Male Azije.
Velike piramide
Velika piramida u Gizi je najstarije i ujedno jedino do danas očuvano svetsko
čudo. Nalazi se u Egiptu, u gradu Giza, nekropolju antičkog
Memfisa, a danas je to deo Kaira. Suprotno uobičajenom verovanju,
samo Velika Keopsova piramida se naziva svetskim čudom (ne
i druge dve, manje piramide oko nje). Izgrađena je po nalogu
faraona Kufua (ili Keopsa), vladara četvrte dinastije, oko
2560. g.p.n.e. kao njegova grobnica. Tradicija gradnje piramida
započela je u starom Egiptu kao otmenija varijanta mastabe,
odnosno platforme koja natkriva kraljevsku grobnicu. Ova
veza se najbolje može videti na primeru Stepenaste piramide
kralja Zosera u Sakari koju je podigao poznati egipatski
arhitekta Imhotep.
Veruje se da je izgradnja Velike piramide trajala oko 20 godina. Najpre je teren
pripremljen, a zatim su doneti i postavljeni kameni blokovi.
Završni, pokrivni sloj (koji je propao tokom vremena) činio
je građevinu spolja veoma glatkom. Iako se ne zna kako su
blokovi postavljani, postoji nekoliko mogućih teorija. Jedna
teorija podrazumeva korišćenje ravne ili spiralne rampe koja
se podizala kako je građevina građena uvis, dok druga terija
pretpostavlja korišćenje dugačkih poluga. Tokom svoje istorije,
piramide u Gizi su golicale maštu čitavog čovečanstva, što
možda najbolje opisuje rečenica slavnog Napoleona koju je
izgovorio kada je osvojio Egipat 1798. godine: "Vojnici! Sa vrha ovih piramida posmatra nas 40 vekova!")
Danas ovo područje, zajedno sa drugim
piramidama i skulpturom Sfinge predstavlja značajnu turističku
atrakciju, koju upotpunjuje i misteriozni Sunčev brod, pronađen
1954. godine sa južne strane Velike piramide. Za brod se
veruje da je simbolično predstavljao sredstvo kojim je telo
umrlog Keopsa povezeno na poslednje putovanje - u zagrobni
svet. Kada je izgrađena, Velika piramida je bila visoka 145,75
m. Tokom godina, vrh piramide je urušen za oko 10 m. Bila
je to najviša građevina na Zemlji tokom 4300 godina i koju
su nadvisile druge građevine tek krajem 19. veka. Ugao stranica
u odnosu na osnovu iznosi 51 stepen i 51 minut. Svaka strana
je pažljivo orijentisana prema jednoj od četiri strane sveta.
Horizontalni presek građevine uvek je kvadratan u bilo kom
delu, a dužina stranice osnove iznosi tačno 229 m. Cela građevina
se sastoji od približno 2 miliona kamenih blokova od kojih
svaki teži više od dve tone. Prostor koji zauzima Velika
piramida dovoljan je da unutar sebe obuhvati katedralu Svetog
Petra u Rimu i katedrale u Milanu i Londonu - zajedno.
Sa severne strane nalazi se ulaz u
piramidu. Više prolaza, galerija i holova vodi ili u glavnu
odaju kraljevske grobnice ili u pomoćne prostorije. Kraljevska
grobnica nalazi se u središtu piramide. Sarkofag je napravljen
od crvenog granita, kao i zidovi grobnice. Sve je toliko
precizno uklopljeno, da nema ni milimetar zazora. Sam sarkofag
je za samo 1 cm uži od ulaza u grobnicu.
Viseći vrtovi iz Vavilona
Ostaci visećih vrtova u Vavilonu nalaze se na istočnoj obali reke Eufrat, na
oko 50 km južno od Bagdada, u Iraku. Istorija svedoči da
je vavilonsko carstvo cvetalo u vreme vladavine čuvenog kralja
Hamurabija (1792-1750 g.p.n.e.) Ipak, smatra se da su legendarni
viseći vrtovi izgrađeni za vreme vladavine njegovog potomka
Nabukodonosora II (604-562. g.p.n.e.) i to po želji njegove
supruge koja je bila "dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejsaž".
Detaljni opisi visećih vrtova pronađeni su u delima grčkih istoričara Berosa
i Diodorusa Sikulusa. U tablicama iz vremena Nabukodonosora,
međutim, ni na jednom mestu se ne pominje postojanje visećih
vrtova, iako se mogu naći opisi njegove palate i samog grada
Vavilona. Sve do 20. veka mnoge misterije vezane za viseće
vrtove nisu bile otkrivene - čak se i danas arheolozi bore
da prikupe dovoljno dokaza pre nego izvedu konačne zaključke
o tačnoj lokaciji vrtova, njihovom sistemu navodnjavanja
i njihovom stvarnom izgledu. Neki noviji podaci ukazuju čak
i da je vrtove sagradio drugi vladar - Senaherib, i to oko
1000 godina ranije nego što se do sada smatralo.
Detaljne opise vrtova iznose i poznati
starogrčki pisci tog doba - Strabo i Filo vizantijski. Evo
izvoda iz njihovih dela: "Vrtovi su oblika kvadrata stranice dužine oko četiri pletre (stara mera za dužinu,
prim. prev.) Sačinjavaju ih lučni svodovi koji se uzdižu
nad popločanim osnovama, a terase su izgrađene stepenasto,
jedna nad drugom pod različitim uglovima..."; "U vrtovima se uzgajaju egzotične biljke posađene na same terase, poduprte kamenim
stubovima... Potoci vode teku s visina i spuštaju se u slapovima
do tla... Oni navodnjavaju sve vrtove, natapajući korenje
biljaka i čineći ceo predeo vlažnim i sparnim. Tako je trava
stalno zelena, a drveće buja... Ovo umetničko delo kraljevskog
luksuza odaje utisak prirodnosti, jer se uticaj čoveka u
održavanju ovih vrtova nikada ne vidi."
Novijim arheološkim istraživanjima
drevnog grada Vavilona u Iraku otkriveni su temelji kraljevske
palate, ostaci lučnih svodova i odličan sistem navodnjavanja
u južnom delu palate, kao i masivni zidovi debljine 25 metara
za koje se pretpostavlja da su ostaci samih terasa.
Kolos sa Rodosa
Iako je od vremena izgradnje ove ogromne statue do njenog uništenja proteklo
svega 56 godina, ova svojevrsna i neponovljiva građevina
svakako je zaslužila svoje mesto među svetskim čudima. Kolos
sa Rodosa nije samo gigantska statua - on je simbol jedinstva
naroda koji je naseljavao Rodos, prelepo mediteransko ostrvo.
Ova statua se nalazila na samom ulazu u luku Mitraki ostrva Rodos u Grčkoj. U
staroj Grčkoj, na malom ostrvu Rodosu nalazila su se 3 grada-države
(polisa): Lalisos, Kamiros i Lindos. 408. godine p.n.e. ovi
gradovi su se ujedinili i sačinili jedinstvenu teritoriju
- grad Rodos. Grad se brzo razvijao i gradio snažne ekonomske
veze sa svojim glavnim saveznikom Ptolomejem I, tadašnjim
vladarom starog Egipta. 305. godine p.n.e, Antagonidi iz
Makedonije koji su bili veliki rivali ptolomejima, napali
su Rodos u pokušaju da slome njegovu alijansu sa Egiptom.
Ipak, nisu uspeli da uđu u grad. Kada je postignut mirovni
sporazum 304. godine p.n.e, Antagonidi su se povukli ostavljajući
za sobom velike količine ratne opreme. Kako bi proslavili
svoje jedinstvo, stanovnici Rodosa prodali su svu tu ratnu
opremu i za dobijeni novac podigli gigantsku statuu posvećenu
grčkom bogu Sunca, Heliosu. Izgradnja statue trajala je 12
godina i završena je 282. godine p.n.e. Godinama je statua
stajala na ulazu u rodosku luku, sve dok snažan zemljotres nije pogodio Rodos 226. godine p.n.e. Grad je bio teško oštećen,
a Kolos je slomljen na najslabijem mestu - u kolenu. Rodos
je tada primio ponudu Ptolomeja III da plati sve troškove
restauracije polomljene statue, ali nakon što su konsultovani
proroci, ponovno podizanje statue je zabranjeno, a Ptolomejeva
ponuda odbijena. Skoro 1000 godina statua je ležala polomljena.
654. godine n.e Arapi su napali Rodos. Uzeli su ostatke polomljenog
Kolosa i prodali ih Siriji - bili su otpremljeni na leđima
900 kamila.
Ogromnu statuu osmislio je rodoski
vajar Ares iz Lindosa. Osnova statue je bila napravljena
od mermera, a najpre su postavljena stopala i članci noge.
Statua je postupno građena tako što je bronzana prevlaka
bila učvršćivana gvozdenim i kamenim ojačanjima. Da bi statua
bila dovršena, izgrađena je visoka rampa oko statue koja
je kasnije uklonjena. Kada je Kolos završen, bio je visok
33 metra. Kolika je zapravo bila veličina statue, najbolje
svedoči Plinije Stariji: "Kada je statua polomljena i pala na zemlju, grupa od 5-6 ljudi ispruženih ruku
je jedva mogla da opaše prst ruke Kolosa".
Mauzolej iz Halikarnasa
Slično Velikoj piramidi u Egiptu, i ovo mesto predstavlja grob jednog antičkog
vladara. Ipak, Mauzolej se razlikuje od piramida po mnogo
čemu - između ostalog, lepota građevine je ta koja je, više
nego njena veličina, zadivila milione ljudi od vremena izgradnje
pa sve do danas. Mauzolej se nalazi u gradu Bodrumu (u starogrčko
doba Halikarnas), na obali Egejskog mora, u jugozapadnom
delu današnje Turske.
Kada su Persijanci proširili svoje antičko carstvo obuhvativši Mesopotamiju,
severnu Indiju, Siriju, Egipat i Malu Aziju, njihov vladar
više nije bio u stanju da kontroliše svoje ogromno carstvo
bez pomoći lokalnih upravnika ili vladara - satrapa. Kao
i mnoge druge provincije, kraljevina Karija u zapadnom delu
Male Azije (danas Turska) bila je toliko udaljena od persijske
prestonice da je praktično bila samostalna. Od 377. do 353.
godine p.n.e., karijski kralj Mauzol premestio je svoju prestonicu
u grad Halikarnas. Projekat grobnice za Mauzola bio je poveren
njegovoj ženi i sestri Artemidi i pretpostavlja se da je
njena gradnja započela još za kraljevog života. Građevina,
prozvana Mauzolej, završena je oko 350. g.p.n.e, tri godine
nakon Mauzolove smrti i godinu dana nakon Artemidine smrti.
Tokom 16 vekova Mauzolej je opstajao
u odličnom stanju sve dok snažan zemljotres nije oštetio
njegov krov i kolonade (stubove). Početkom 15. veka, vitezovi
Sv. Jovana Malteškog okupirali su okolinu i sam Halikarnas
i izgradili ogromni krstaški zamak. Kada su odlučili da ga
ojačaju i utvrde 1494. godine, iskoristili su materijal od
kojeg je bio izgrađen tada već značajno oštećen Mauzolej.
Do 1522. godine gotovo svaka cigla iz Mauzoleja bila je uklonjena
i iskorišćena za izgradnju više raznih građevina. Danas,
masivni krstaški zamak i dalje postoji u Bodrumu, a obrađeni
kameni i mermerni blokovi Mauzoleja se mogu jasno uočiti
u strukturi njegovih zidova. Neke od skulptura iz Mauzoleja
su sačuvane, kao i više unutrašnjih mermernih dekoracija
na kojima je prikazana bitka između starih Grka i Amazonki.
Na samoj lokaciji gde se nekada nalazio Mauzolej danas se
mogu videti samo ostaci njegovih temelja.
Sama konstrukcija Mauzoleja bila je
pravougaona u osnovi, dimenzija 40 m x 30 m. Grobnica i sarkofag
izrađeni su od alabastera i ukrašeni zlatom i postavljeni
u centralnom delu Mauzoleja, na uzdignutom podijumu popločanom
mermerom i okruženom kolonadama (stubovima) u jonskom stilu.
Kolonade su podupirale piramidalni krov takođe ukrašen statuama
i kipovima. Na vrhu krova nalazila se statua koja je predstavljala
kočije koje su vukla četiri konja. Ukupna visina Mauzoleja
bila je 45m, od čega je centralni podijum sa grobnicom bio
visok 20m, 12m su bile visoke kolonade, 7m piramidalni krov
i 6m statua kočija na vrhu krova.
Naročita lepota građevine nije bila
samo u njegovoj strukturi, već i u dekoracijama i statuama
koje su ukrašavale njenu spoljašnjost na raznim nivoima građevine,
od poda do samog krova. Na građevini se nalazilo nekoliko
desetina statua ljudi, lavova, konja i drugih životinja u
prirodnoj veličini i većih. Isklesali su ih četiri grčka
skulptora - Briaksos, Leohares, Skopas i Timoteus, pri čemu
je svaki od njih ukrašavao po jednu stranu Mauzoleja. Posebno
mesto u istoriji pripada ovoj građevini ne samo zbog brojnih
statua ljudi i životinja, već i zbog činjenice da ona nije
bila posvećena nijednom od bogova stare Grčke. Danas se po
imenu ove građevine sve velike i raskošne grobnice nazivaju
mauzolejima.
Statua Zevsa u Olimpiji
Još jedno svetsko čudo je bila statua boga Zevsa - vrhovnog boga starih Grka
u čiju čast su se održavale Olimpijske igre, a nalazila se
na prostoru same Olimpije po kojoj su igre i dobile naziv.
U vreme Olimpijskih igara prestajali su ratovi, a atlete
iz Male Azije, Sirije, Egipta i Sicilije su dolazili da proslave
Olimpijadu i obožavaju svog boga nad bogovima - Zevsa. Statua
se nalazila u samom gradu Olimpiji, na zapadnoj obali današnje
Grčke, oko 150 km zapadno od Atine.
Računanje vremena kod starih Grka započinje 776. g.p.n.e. kada se veruje da je
počelo i održavanje Olimpijskih igara. Ogromni Zevsov hram
konstruisao je arhitekta Libon i on je izgrađen oko 450.
g.p.n.e. Usled rastuće moći antičke Grčke, jednostavni hram
u dorskom stilu delovao je isuviše obično, pa su bile potrebne
krupne izmene na njemu. Rešenje je pronađeno u izgradnji
ogromne statue. Atinski skulptor Fidija dobio je ovaj "sveti" zadatak. Tokom narednih godina, hram je privlačio posetioce i vernike iz celog
sveta. U drugom veku p.n.e. izgrađena statua je uspešno renovirana,
a u prvom veku p.n.e. rimski imperator Kaligula pokušao je
da statuu prebaci u Rim - pokušaj je propao kada su se građevinske
skele koje su podigli njegovi radnici urušile. Kada su Olimpijske
igre zabranjene 391. g.n.e. po naredbi cara Teodosija I kao
paganski običaj, naređeno je i da se Zevsov hram zatvori.
Kasnije, Olimpiju su zadesili zemljotresi, odroni i poplave,
a hram je oštećen i u požaru u petom veku n.e. Nešto pre
toga, statua je prebačena u carsku palatu u Konstantinopolju,
gde se nalazila sve dok nije uništena u velikom požaru 462.
g.n.e. Na mestu gde je nekada bio stari hram danas nema ničeg
osim ostataka kamenja, temelja građevine i palih stubova.
Fidija je izgradnju statue započeo
oko 440 g.p.n.e. Nekoliko godina ranije, on je razvio tehniku
izgradnje ogromnih statua od zlata i slonovače pomoću drvenog
rama na koji su se postavljali komadi metala i slonovače,
a zatim se skulptura prekrivala zlatom. Fidijina radionica
i danas postoji u Olimpiji i identična je po veličini i nalazi
se na istom mestu kao i u vreme kada je postojao Zevsov hram.
U njoj je Fidija vajao komade buduće statue koji bi zatim
bili sklopljeni u celinu. Kada je statua završena, jedva
da je mogla da stane unutar hrama. Strabo piše: "... Iako je hram sam po sebi veoma prostran, skulptora su kritikovali što nije
poštovao zadate mere. Sedeća statua Zevsa je bila toliko
velika da je njena glava dodirivala tavanicu." Po ovom opisu može se zaključiti da je impresivna veličina statue nju upravo
i činila tako izvanrednom. Osnova statue bila je 6,5 m široka
i 1 m visoka. Visina same statue je bila 13 m - kao današnja
četvorospratnica. Statua je bila toliko visoka, da su posetioci
više opisivali tron, nego Zevsa i njegovu skulpturu. Podnožje
trona bilo je ukrašeno rezbarijama sfinge i figurama Pobede
sa krilima, skulpturama grčkih bogova Apola, Artemide i Niobine
dece, kao i mitskih bića. Na Zevsovoj glavi nalazio se venac
od maslinovog šiblja. U njegovoj levoj ruci nalazio se skiptar
sa orlom na vrhu, a njegova odeća je bila ukrašena rezbarijama
životinja i ljiljana.
Bile su napravljene i kopije ove statue,
uključujući i veliki prototip u Sirenu (Libija). Međutim,
nijedna od njih nije očuvana do današnjih dana. Tako je ova
statua ostala zapamćena kao najzapaženija tvorevina grčke
skulptorske umetnosti.
Faros u Aleksandriji
Od svih svetskih čuda, jedino je svetionik u Aleksandriji, pored svoje arhitektonske
čudesnosti, imao i praktičnu namenu - omogućavao je brodovima
bezbedan povratak u Veliku luku Aleksandrije. U arhitektonskom
smislu, ovaj svetionik je ipak imao najveći značaj - to je
bila najviša građevina na svetu u to vreme i njena svetlost
se mogla videti na 50 kilometara od aleksandrijske obale.
Nalazio se na drevnom ostrvu Farosu u blizini grada Aleksandrije
u Egiptu.
Nedugo nakon smrti Aleksandra Velikog (Makedonskog), njegov namesnik Ptolomej
Soter preuzeo je vlast nad Egiptom. Podigao je i uzeo za
svoju prestonicu Aleksandriju u čijoj se blizini nalazi ostrvo
Faros, a za čije ime se veruje da potiče od reči Pharao's,
što znači "faraonovo ostrvo". Ostrvo je sa obalom bilo povezano pomoću nasipa nazvanog Heptastadion koji
je postao druga luka Aleksandrije. Usled nepovoljnih uslova
za pristajanje brodova i plitke obale tog regiona, izgradnja
svetionika je bila neophodna.
Izgradnju je započeo Ptolomej Soter
oko 290. g.p.n.e, a ona je završena nakon njegove smrti,
tokom vladavine njegovog sina Ptolomeja Filadelfija. Sostratus,
Euklidov savremenik, bio je arhitekta svetionika, ali su
detaljne proračune za građevinu izvršili naučnici aleksandrijske
biblioteke-muzeja. Svetionik je bio posvećen bogovima spasiteljima
- Ptolomeju Soteru (u prevodu znači spasitelj) i njegovoj
ženi Berenis. Vekovima je Faroski svetionik bio znamenje
aleksandrijske luke koji je noću svetleo pomoću upaljene
vatre, a danju je ogledalima reflektovao sunčevu svetlost.
Ovaj svetionik je bio prikazan i na rimskim novčićima.
Kada su Arapi pokorili Egipat, divili
su se Aleksandriji i njenom bogatstvu. Svetionik nastavlja
da se pominje u njihovim spisima i putničkim izveštajima.
Ipak, novi vladari su prestonicu premestili u Kairo, s obzirom
da nisu imali nikakvih veza sa Mediteranom. Kada je greškom
veliko ogledalo svetionika razbijeno, ono nije bilo ni zamenjeno.
Veliki zemljotres 956. g.n.e. potresao je Aleksandriju i
naneo manja oštećenja svetioniku, a zatim su dva još jača
zemljotresa (1303. i 1323. g.n.e.) nanela nova, još veća
oštećenja. Kada je poznati arapski putnik Ibn Batuta posetio
Aleksandriju 1349. g.n.e., nije mogao da uđe u ruinirani
svetionik, čak ni da priđe njegovom glavnom ulazu. Poslednje
pogavlje u istoriji svetionika dogodilo se 1480. g.n.e. kada
je egipatski sultan Mameluk Ćatbej odlučio da ojača odbrambene
zidine grada Aleksandrije - izgradio je srednjovekovnu tvrđavu
na istom mestu na kojem se nalazio svetionik, koristeći njegov
građevinski materijal, pre svega mermer.
Od šest uništenih svetskih čuda, svetionik
je nestao poslednji. U spisima savremenika, Straboa i Plinija
starijeg, mogu se naći detaljni opisi svetionika i načina
njegovog funkcionisanja. Oni opisuju na koji način je ogledalo
reflektovalo svetlost desetinama kilometara na pučinu i iznose
legendu po kojoj je ogledalo takođe korišćeno i za spaljivanje
neprijateljskih brodova pre nego što bi se uopšte i približili
luci. Arhitektonski, ovaj svetionik je ostavio velikog traga
i uticaja na kasnije izgrađene svetionike duž Mediterana
i u Španiji, a danas se u romanskim jezicima (francuskom,
italijanskom, španskom) svetionik kaže "faros".
